Całe życie — układanka

Yuliya Tabenska

(PL) Moja historia

Moja historia nie jest przypadkowa, mimo iż o jej kształcie zadecydował los. W pewnym momencie moje życie legło w gruzach, a potem zaczęło się od nowa.

Jestem Ukrainką, artystką, autorką i ilustratorką książek, wykładowczynią akademicką.

W 2019 roku,  razem z ośmioletnią córką Sofią, przyjechałam z Kamieńca Podolskiego do Torunia na półroczne stypendium artystyczne Ministerstwa Kultury RP.

Pracowałam nad autorskim projektem artystycznym, a córka poszła do lokalnej szkoły.

Kiedy byłyśmy w Polsce, mój mąż i ojciec Sofii nagłe zmarł, daleko od nas. Ta tragedia zdeterminowała dalsze nasze życie. Wszystko, co zostało na Ukrainie, w tamtym momencie dla mnie się skończyło. Nie mogłam tam wrócić. To byłoby zbyt bolesne. Postanowiłyśmy zostać w Toruniu. Czy się bałam? To straszne — wraz z drugą osobą tracisz część swojego życia i część siebie. Wiele pytań przeszło mi przez głowę. Czy jeszcze kiedyś będzie dobrze? Czy uda mi się tu odnaleźć? Czy będę dalej tworzyć?

Musiałam dać sobie czas. Na początku było tak: wytrzymałyśmy miesiąc i było dobrze. Nie planowałam z wyprzedzeniem, żyłyśmy z dnia na dzień. Nie myślałam o przyszłości. Wszystkie problemy rozwiązywałam na bieżąco. Aż Toruń stał się moim miastem. Przyjął nas do siebie. Uwielbiamy toruńską starówkę — gotyk robi wrażenie, Wisła koi nerwy. Zamieszkałyśmy w jednej z kamieniczek. Poznaliśmy nowych ludzi , życie zaczęło toczyć się na nowo. Jesteśmy u siebie.  I nadal pracuję jako artysta.

(UA) Моя історія

В моїй історії немає випадковостей.

Просто в певний момент життя перетворилося на руїну, а потім почалось заново.

Я українка, художниця, авторка і ілюстраторка книжок, університецька викладачка.

В 2019 приїхала разом зі своєю восьмилітньою донькою Софією з Кам’янця- Подільського до Торуня на піврічну мистецьку стипендію від Міністерства культури Польщі.

Я працювала над авторським художнім проектом, а донька ходила до місцевої школи.

Поки ми були в Польщі, раптово, далеко від нас, помер мій чоловік і батько Софії. Ця трагедія визначила подальше життя. Все що було в Україні в той момент для мене закінчилось. Я не могла повернутися, мені занадто боліло, ми залишилися в Торуню. Чи я боялася? Це страшно коли разом із близькою людиною втрачаєш частину свого життя, частину себе. Багато питань роїлося в голові. Чи ще колись буде добре? Чи я тут зможу віднайтись? Чи буду далі творити?

Але я дала собі час. Спочатку це було так: протрималися місяць і добре.   Нічого не планувала наперед, ми жили одним днем. Я вирішувала першочергові проблеми і не думала про майбутнє. І поступово Торунь став моїм містом. Прийняв нас до себе. Ми обожнюємо торуньське Старе Місто  — готика вражає, Вісла заспокоює душу. Згодом оселилися в одній з камяниць. Тут ми познайомилися з новими людьми, а життя почалося заново. Ми вдома, я надалі працюю, як художниця.

(BY) Мая гісторыя

Мая гісторыя не выпадковая, хаця лёс вызначыў яе форму. У нейкі момант маё жыццё было разбурана, а потым усё пачалося спачатку.

Я украінка, мастачка, аўтар і ілюстратар кніг, акадэмічны выкладчык.

У 2019 годзе разам з васьмігадовай дачкой Сафіяй я прыехала з Камянца-Падольскага ў Торунь на шасцімесячную мастацкую стыпендыю Міністэрства культуры Рэспублікі Польшча.

Я працавала над сваім уласным мастацкім праектам, а мая дачка хадзіла ў мясцовую школу. Калі мы былі ў Польшчы, мой муж і бацька Сафіі раптоўна памёр, далёка ад нас. Гэтая трагедыя вызначыла ўсё далейшае наша жыццё. Усё, што засталося ва Ўкраіне, у той момант скончылася для мяне. Я не магла вярнуцца туды. Гэта было б занадта балюча. Мы вырашылі застацца ў Торуні. Я спужалася? Гэта жахліва — з іншым чалавекам ты губляеш частку свайго жыцця і частку сябе. Шмат пытанняў пранеслася ў маёй галаве. Ці будзе калі-небудзь зноў добра? Ці магу я знайсці яго тут? Ці буду я працягваць ствараць?

Я мусіла даць сабе час. Спачатку было так: пратрымаліся месяц і ўсё было нармальна. Нічога не планавала наперад, мы жылі адным днём. Я вырашала першачарговыя праблемы і не думала аб будучыні. І паступова Торунь стаў маім горадам. Прыняў нас да сябе. Мы любім торуньскі Стары Горад  — готыка дзівіць, Вісла супакойвае душу. Пасля пасяліліся ў адной з камяніц. Тут мы пазнаёміліся з новымі людзьмі і жыццё пачалося нанова. Мы дома, я працягваю працаваць мастачкай.

Да ўдзелу ў праекце былі запрошаны шэсць чалавек з розным міграцыйным досведам, якім кожны з удзельнікаў падзяліўся ў працэсе набору. На аснове гэтай гісторыі былі выбраны 4 ключавыя эмоцыі: радасць, страх, спакой, туга (разрыў з сям’ёй), якія па-мастацку адлюстраваны ў малюнках. Напрыклад, фатаграфія, зробленая ў моманты, праведзеныя з каханай сям’ёй, створаная пасля прыезду ў Польшчу, або радасныя моманты пасля прыезду ў Польшчу за лепшым жыццём, а таксама баўлення вольнага часу на прыродзе.

Прапануем вам прачытаць гісторыі кожнага з удзельнікаў праекта, у якіх можна знайсці паўтор эмоцый, з якімі мы сутыкаемся кожны дзень падчас міграцыі і якія паказваюць, што ўсё нашае жыццё — гэта пазл.

Я ўдзячная фундацыі Kuchnia Konfliktu за магчымасць рэалізаваць гэтую ідэю. Я хацела б падзякаваць нашым партнёрам RefugeeFunds, HIAS, Młyny Rothera, фундацыю EMIC за іх супрацоўніцтва, падтрымку і абмен вопытам.

(RU) Моя история

Моя история не случайна, хотя судьба определила ее форму. В какой-то момент моя жизнь была разрушена, а потом все началось сначала.

Я украинка, художница, автор и иллюстратор книг, академический преподаватель.

В 2019 году вместе с восьмилетней дочерью Софией я приехала из Каменца-Подольского в Торунь на шестимесячную художественную стипендию Министерства культуры Республики Польша.

Я работал над своим собственным художественным проектом, а моя дочь ходила в местную школу. Когда мы были в Польше, мой муж и отец Софии внезапно умер, далеко от нас. Эта трагедия определила всю дальнейшую нашу жизнь. Все, что осталось в Украине, в тот момент закончилось для меня. Я не могла вернуться туда. Это было бы слишком больно. Мы решили остаться в Торуни. Я испугалась? Это ужасно — с другим человеком ты теряешь часть своей жизни и часть себя. Много вопросов пронеслось в моей голове. Будет ли когда-нибудь снова хорошо? Могу ли я найти его здесь? Буду ли я продолжать создавать?

Я должна была дать себе время. Сначала было так: продержались месяц и все было нормально. Я не планировала заранее, мы жили день за днем. Я не думала о будущем. Я решала все проблемы на месте. Пока Торунь не стал моим городом. Он принял нас. Мы любим старый город Торуня  — готика впечатляет, Висла успокаивает нервы. Мы жили в одной из камениц. Мы познакомились с новыми людьми, жизнь начала идти заново. Мы дома, и я продолжаю работать художницей.

(EN) My history

My story is not accidental, although fate determined its form. At some point, my life was destroyed, and then everything started all over again. I am Ukrainian, an artist, an author and an illustrator of books, and an academic teacher as well.

In 2019, together with my eight-year-old daughter Sofia, I came from Kamianets-Podilskyi to Torun for a six-month art scholarship from the Ministry of Culture of the Republic of Poland. I was working on my own art project and my daughter went to a local school.

When we were in Poland, my husband and Sophia’s father died suddenly, far away from us. This tragedy determined the rest of our lives. Everything that was left in Ukraine ended for me at that moment. I couldn’t go back there. It would have hurt too much. We decided to stay in Torun. Was I afraid? It’s terrible — you lose part of your life and part of yourself with another person. Many questions went through my head. Will it ever be good again? Can I find it here? Will I keep creating?

I had to give myself time. At first, it was like this: we stayed afloat for a month, and everything was fine. I didn’t plan ahead. We lived day by day. I didn’t think about the future. I solved all the problems on the spot. And gradually, Torun became my city. It accepted us. We love the old town of Torun — the Gothic is impressive, and the Vistula calms the nerves. We lived in one of the old apartment buildings, which are called kamenitsa. We met new people, and life began anew. We are at home, and I continue to work as an artist.

Six people with different migration experience were invited to participate in the project, which each of the participants shared during the recruitment process. Based on this story, 4 key emotions were selected: joy, fear, peace, and longing (break with family), which are artistically shown in photographs. For example, a photo taken in moments spent with a beloved family created after coming to Poland, or joyful moments after coming to Poland for a better life, as well as spending free time in nature.

We invite you to read the stories of each of the project participants, in which you can find a repetition of the emotions that we encounter every day during migration and which show that our whole life is a puzzle.

I am grateful to Kuchnia Konfliktu foundation for the opportunity to realize this idea. I would like to thank our partners RefugeeFunds, HIAS, Młyny Rothera, EMIC foundation for their cooperation, support and exchange of experience.